Isidora je poštovala sve što je napredno, cenila je nauku i sve
velike umove iz oblasti stvaralaštva, a naročito nauke i umetnosti. Nikolu
Teslu je stavljala na pijadestal ljudske genijalnosti. Još kao mala
devojčica žudela je da kad poraste bude glumica. Kad im je po zavšetku
osnovne škole to saopštila svi su se usprotivili, prvenstveno majka sa
opaskom koju će pamtiti dok je živa.
„Da budeš glumica, da se se svlačiš gola?! Da te ceo svet gleda?!
Sramota za selo. Ajoj, šta je ona zaintačila , glumica, glumica, il’ da
crkne…Ja se sa tim ne slažem niti ću, to da znaš, nemoj ništa da me grliš I
cmačeš, ja te u tome nikada neću podržati odmah da znaš…
Isidora nije odustajala, uprkos svim naporima, da uveri majku da se
radi o umetnosti. Roditelji su joj nametnuli srednju medicinsku školu u
kojoj bi, zbog svoje preosetljivosti, pri svakom rukovanju sa iglom padala
u nesvest. Užasavala se kontakata sa otvorenim ranama punim krvi. I
sada, kad ju je na jedvite jade završila, svi su navalili da je udaju za,
tobože, velikog gazdu, Blagoja Nedića, koji je nasledio dve malene radnje
od svog hvalisavog dede, Dragoja Nedića.
I pre neku noć, po običaju, otac došao kući prilično pripit, pa je
svojom ubedljivom pričom potpalio naivnu mati da je Blagoje prava
prilika za njihovu Isidoru. Dok je sa majkom posle večere prala sudove
otpočela je uobičajena cirksuska predstava.
-Ženo moja, nema da neće. Nema uvek takve prilike. Šta će da joj
fali, mlad, stasit, jak, dobrostojeći. Njihove njive se protežu do pola sela.
I onaj zabran gore do Obradove vile je njihov.
-I ja kažem, moj Stojane, ali džaba, ne sluša. Nađe mu milion
mana.- Reče majka, pa osmotri kćerku ispod oka da vidi reakciju, i
nastavi sa ubeđivanjem držeći očevu stranu. U takvim situacijama su bili
neobično složni - Naša Isidora je razmažena i njoj treba neko ko će joj
ugađati, da ne rinta ko ja po celi bogovetni dan unaokolo: te u njivu, te u
štalu, daj ovo, daj ono… Nigde kraja seoskim poslovima. Domaćinstvo je
to i traži vrednu ruku. Ne daj bože da padnem u postelju. Ko bi me
zamenio? Niko, koliko me oči moje služe, a ni ti kad zagrliš tu prokletu
flašu.Ccc...
-Daj, majko, šta pričaš? Naravno da bih te gledala. I ovako te uvek
odmenim, bar u kućnim poslovima.
-Jes’, tako je - branio je otac.- No, ’ćeri, šta kažeš na očev predlog
- Koji, oče, predlog?- pravila se luda Isidora, puštajući jači mlaz
vode pri ispiranju i zveckajući sudovima. Malo je falilo da se rukom
nabode na nož koji odloži u cedaljku sa vrškom na gore.
-Na taj da se ti fino udaš za dobrostojećeg i naočitog Blagoja
Nedića. Kršna momčina, sve se devojke oko njega polomiše, a on samo
tebe gleda
-Za njega?! Ni za živu glavu!!! Pre bih visila na nekoj od šljiva,
dole u šljiviku ispod kuće, nego da se udam za nekog tamo buzdovana.
-Strašno, ne može biti strašnije! - povika Isidora prisetivši se sirovog
osmeha i šupljoglavih komplimenata Blagoja Nedića prilikom njihovog
poslednjeg susreta.
Prisećajući se tog razgovora Isidora još energričnije poče vući svoje
kofere prema raskrilenom ormaru, u kome su visile njene skromne stvari,
kao i one lepše i modernije koje joj je tetka Jadranka redovno slala iz
Pariza. Nije imala vremena da ih pažljivo složi, već ih nabaca u kofere, a
potom na dobro nabrekli kofer sede i sa mukom ga zašnira. Po prvi put je
snažno verovala svom unutarnjem glasu koji je u sentimentalnim
trenucima prema svojima odbijala da čuje. Ali sada je konačno je
odlučila da ga sledi, verujući u prst sudbine uperen prema nepreglednim
visinama sedmog neba gde umetnost caruje. Polagala je nadu u svoju
lepotu koju joj je majka priroda podarila, uključujući i neosporne
umetničke talente, posebno glumu. Njene krupne zelene oči odavale su
nesebičnu ljubav koju je brižno negovala za neku bolju ulogu u filmu
života. Tamniju put je nasledila od bake Jelene, očeve majke, kao i
savršene duge noge i malu, oblu, visoko dignutu, čvrstu guzu koja bi se
zavodljivo njihala pri hodu. I njene čvrste devojačke grudi bodrile su joj
sampouzdanje u svojoj raskošnoj meri. Posedovala je urođenu
gracioznost, krajnje suptilnu, nikako prostu i nametljivu, kako su joj sve
češće pojedini zavidljivci pripisivali. Ljubomora i zavist na njenu lepotu
je sve više pratila kao avet.
Oblačeći se ispred ogledala, zadovoljna svojim izgledom, počešlja
svoju dugu grguravu, gustu, smeđu kosu i pokupi je na temenu u konjski
rep. Sa porukom u ruci, u kojoj je napisala svojima lažnu adresu, pritrča
prozoru da proveri ima li koga. Pošto nikog nije bilo spusti je na vidno
mesto kuhinjskog stola.
Vukući kofere požuri da šmugne pre nego se njeni vrate sa
praznične Vidovdanske liturgije. Osloni kofere na dovratnik ulaznih vrata,
u ranac ubaci kolače, i sa tugom pogleda omiljenu tortu koju joj je majka
spremila za rođendan. Ganu je majčina pažnja, pa proli par krupnih suza
koje obrisa, onako ovlaš, drhtavom rukom. Mačak Mišur, koga probudi
njeno šuškanje, skoči sa obližnje klupe i poče joj se motati oko nogu dok
se mučila sa prepunim koferima da ih spusti niz tri stara, okrnjena
stepenika.
- Šic, beži tamo! Hoćeš da se strmeknem, jadosave? Tebi je lako, ti
ćeš se dočekati na noge, a ja treba da pobodem nos. Šic! – povika, ali
mačak kao i uvek tvrdoglavo istera svoje i krenu za njom i izvan avlije.
Vraćaj se, šic, čuješ li me? Mišure, šic nazad! – uporno ga je
odvaraćala od njemu uvek drage šetnje sa njom...
Nastaviće se...
Pisac Nevenka Nelly Poerich
(Roman možete poručiti na telefon 062 626 191
