nellypoerichnovels💋3.Vlog ODLUČNA DA USPE Nelly Poerich"Isidorina susret sa ..."

nellypoerichnovels💋 "2. Vlog"ODLUČNA DA USPE"- by Nelly Poerich "Beg od kuće"

Isidora je poštovala sve što je napredno, cenila je nauku i sve

velike umove iz oblasti stvaralaštva, a naročito nauke i umetnosti. Nikolu

Teslu je stavljala na pijadestal ljudske genijalnosti. Još kao mala

devojčica žudela je da kad poraste bude glumica. Kad im je po zavšetku

osnovne škole to saopštila svi su se usprotivili, prvenstveno majka sa

opaskom koju će pamtiti dok je živa.

„Da budeš glumica, da se se svlačiš gola?! Da te ceo svet gleda?!

Sramota za selo. Ajoj, šta je ona zaintačila , glumica, glumica, il’ da

crkne…Ja se sa tim ne slažem niti ću, to da znaš, nemoj ništa da me grliš I

cmačeš, ja te u tome nikada neću podržati odmah da znaš…

Isidora nije odustajala, uprkos svim naporima, da uveri majku da se

radi o umetnosti. Roditelji su joj nametnuli srednju medicinsku školu u

kojoj bi, zbog svoje preosetljivosti, pri svakom rukovanju sa iglom padala

u nesvest. Užasavala se kontakata sa otvorenim ranama punim krvi. I

sada, kad ju je na jedvite jade završila, svi su navalili da je udaju za,

tobože, velikog gazdu, Blagoja Nedića, koji je nasledio dve malene radnje

od svog hvalisavog dede, Dragoja Nedića.

I pre neku noć, po običaju, otac došao kući prilično pripit, pa je

svojom ubedljivom pričom potpalio naivnu mati da je Blagoje prava

prilika za njihovu Isidoru. Dok je sa majkom posle večere prala sudove

otpočela je uobičajena cirksuska predstava.

-Ženo moja, nema da neće. Nema uvek takve prilike. Šta će da joj

fali, mlad, stasit, jak, dobrostojeći. Njihove njive se protežu do pola sela.

I onaj zabran gore do Obradove vile je njihov.

-I ja kažem, moj Stojane, ali džaba, ne sluša. Nađe mu milion

mana.- Reče majka, pa osmotri kćerku ispod oka da vidi reakciju, i

nastavi sa ubeđivanjem držeći očevu stranu. U takvim situacijama su bili

neobično složni - Naša Isidora je razmažena i njoj treba neko ko će joj

ugađati, da ne rinta ko ja po celi bogovetni dan unaokolo: te u njivu, te u

štalu, daj ovo, daj ono… Nigde kraja seoskim poslovima. Domaćinstvo je

to i traži vrednu ruku. Ne daj bože da padnem u postelju. Ko bi me

zamenio? Niko, koliko me oči moje služe, a ni ti kad zagrliš tu prokletu

flašu.Ccc...

-Daj, majko, šta pričaš? Naravno da bih te gledala. I ovako te uvek

odmenim, bar u kućnim poslovima.

-Jes’, tako je - branio je otac.- No, ’ćeri, šta kažeš na očev predlog

- Koji, oče, predlog?- pravila se luda Isidora, puštajući jači mlaz

vode pri ispiranju i zveckajući sudovima. Malo je falilo da se rukom

nabode na nož koji odloži u cedaljku sa vrškom na gore.

-Na taj da se ti fino udaš za dobrostojećeg i naočitog Blagoja

Nedića. Kršna momčina, sve se devojke oko njega polomiše, a on samo

tebe gleda

-Za njega?! Ni za živu glavu!!! Pre bih visila na nekoj od šljiva,

dole u šljiviku ispod kuće, nego da se udam za nekog tamo buzdovana.

-Strašno, ne može biti strašnije! - povika Isidora prisetivši se sirovog

osmeha i šupljoglavih komplimenata Blagoja Nedića prilikom njihovog

poslednjeg susreta.

Prisećajući se tog razgovora Isidora još energričnije poče vući svoje

kofere prema raskrilenom ormaru, u kome su visile njene skromne stvari,

kao i one lepše i modernije koje joj je tetka Jadranka redovno slala iz

Pariza. Nije imala vremena da ih pažljivo složi, već ih nabaca u kofere, a

potom na dobro nabrekli kofer sede i sa mukom ga zašnira. Po prvi put je

snažno verovala svom unutarnjem glasu koji je u sentimentalnim

trenucima prema svojima odbijala da čuje. Ali sada je konačno je

odlučila da ga sledi, verujući u prst sudbine uperen prema nepreglednim

visinama sedmog neba gde umetnost caruje. Polagala je nadu u svoju

lepotu koju joj je majka priroda podarila, uključujući i neosporne

umetničke talente, posebno glumu. Njene krupne zelene oči odavale su

nesebičnu ljubav koju je brižno negovala za neku bolju ulogu u filmu

života. Tamniju put je nasledila od bake Jelene, očeve majke, kao i

savršene duge noge i malu, oblu, visoko dignutu, čvrstu guzu koja bi se

zavodljivo njihala pri hodu. I njene čvrste devojačke grudi bodrile su joj

sampouzdanje u svojoj raskošnoj meri. Posedovala je urođenu

gracioznost, krajnje suptilnu, nikako prostu i nametljivu, kako su joj sve

češće pojedini zavidljivci pripisivali. Ljubomora i zavist na njenu lepotu

je sve više pratila kao avet.

          Oblačeći se ispred ogledala, zadovoljna svojim izgledom, počešlja

svoju dugu grguravu, gustu, smeđu kosu i pokupi je na temenu u konjski

rep. Sa porukom u ruci, u kojoj je napisala svojima lažnu adresu, pritrča

prozoru da proveri ima li koga. Pošto nikog nije bilo spusti je na vidno

mesto kuhinjskog stola.

Vukući kofere požuri da šmugne pre nego se njeni vrate sa

praznične Vidovdanske liturgije. Osloni kofere na dovratnik ulaznih vrata,

u ranac ubaci kolače, i sa tugom pogleda omiljenu tortu koju joj je majka

spremila za rođendan. Ganu je majčina pažnja, pa proli par krupnih suza

koje obrisa, onako ovlaš, drhtavom rukom. Mačak Mišur, koga probudi

njeno šuškanje, skoči sa obližnje klupe i poče joj se motati oko nogu dok

se mučila sa prepunim koferima da ih spusti niz tri stara, okrnjena

stepenika.

- Šic, beži tamo! Hoćeš da se strmeknem, jadosave? Tebi je lako, ti

ćeš se dočekati na noge, a ja treba da pobodem nos. Šic! – povika, ali

mačak kao i uvek tvrdoglavo istera svoje i krenu za njom i izvan avlije.

Vraćaj se, šic, čuješ li me? Mišure, šic nazad! – uporno ga je

odvaraćala od njemu uvek drage šetnje sa njom...

Nastaviće se...

Pisac Nevenka  Nelly Poerich

(Roman možete poručiti na telefon 062 626 191

nellypoerichnovels💋 1. Vlog "ODLUČNA DA USPE"- by Nelly Poerich"Vidovdan"

 Isidora je mlada, talentovana devojka, koja zbog ne razumevanja

okoline i svojih najbližih beži iz rodnog mesta, sela Vidove. Spletom

čudnovatih puteva sudbine odmah po dolasku u Beograd upisuje Fakultet

dramskih umetnosti. Njena odlučnost svakim danom postaje sve jača na

momente i drskija. Ne preza ni pred čim što bi zadugo poljuljalo njene

devojačke snove da postane glumica. Još na fakultetu se ističe svojom

posebnošću . U nju se zaljubljuje i dekan fakulteta koji je predlaže za

glavnu ulogu u filmu “Odlučna da uspe”. Isidora se pored ambicije ne

odriče ljubavi, upadajući u zamke svog čudesnog, ali istinoljubivog

srca . Uprkos raznim emotivnim zapletima i preprekama postiže uspeh.

Vidovdan… sa obližnjeg crkvenog tornja najavljuju zvona!

Naočita hrišćanska harmonija provlačila se kroz odškrinuta vrata skromne

seoske kuće, porodice Klarić. Svi su na prazničnoj liturgiji, osim

slavljenice Isidore. Ni žarko letnje sunce se nije štedelo svojim umiljatim

zracima da je odobrovolji, da prisustvuje tom svečanom crkvenom činu

ujedno je odgovori od puta koji je zacrtala u svojoj lepoj, promućurnoj

glavici. Na mahove i poluodškrinuta prozorska krila zapetljana

prozračnom zavesom i rustičnim obzirima, laganim njihanjem privukla bi

joj pažnju, ali samo koliko da zastane, da se osvrne na slike prošlosti koje

zatitraše kao plamen sveće ispred njenih sanjalačkih očiju. Leškareći

budna u svom krevetu sve revnosnije je tražila dovoljno jak odraz da se

otme emotivnim naletima privrženosti prema svojoj obitelji i svom

rodnom mestu Vidovi.

Isidora se priseti nemilih događaja u poslednjih par godina. Sa

mladim gospodinom Srećkom Vasićem, sveštenikovim sinom, nije imala

ama baš ništa, osim jednog običnog stiska ruke i prijateljskog druženja.

Jeste da su ponekad, njegove golicave priče aludirale na neki stisak više,

ali ona bi to glumački, vešto zabašurila rezervisanim smeškom i okrenula

vodu na svoju vodenicu, devojačkog poštenja. Priseti se i hladnog

decembarskog popodneva kada je došao kod njene bake Slobodanke sa

ocem Simom Vasićem, na slavu Svetog Alimpija Stolpnika. Pri pozdravu

ga je poljubila u obraz, kao i svakog drugog gosta, ali od tog srdačnog

pozdrava ispalo je koješta. Isprovocirana lažima ljutito je stala u svoju

odbranu, ali svako njeno iscrpno pravdanje dobijalo bi na još većoj

dimenziji „trač materijala“, abronošama u prilog. One bi svaki događaj

vezan za nju danonoćno i sa zavišću prekrajale, svaka iz svog iskrivljenog

ugla zlobe.

“Smejurija”, prošaputa Isidora prelazeći rukom preko svoje duge

smeđe kovrdžave kose. Mazno se promeškolji i zagleda kroz

poluotvoren prozor koji je gledao u dve priljubljene, narodski opevane

planine, Ovčar i Kablar.

Isidora se primetno razlikovala od svojih drugara i sredine u kojoj je

živela, kako po lepoti, tako i posebnosti kojom je zračila. Dok je bila

mala vrcava devojčica, nekako je to podnosila kroz dečju igru i šalu. Ali

sada, kao stasaloj devojci, teško joj je padalo to učmalo seosko

domunđavanje, koje bi uz duže kafenisanje prelazilo u ogavno

ogovaranje. Nekad bi to bilo prostački drsko naočigled njenih zelenih

očiju, bistrih kao planinski potok. Spremno je reagovala na svoj način na

sve ono što je ometalo njeno shvatanje života.

Danas, na veliki hrišćanski praznik Vidovdan, puni dvadeset

godina, važnih za novo poglavlje u njenom životu. I samo što je

lopovskim mislima kročila na njegovu prvu nenapisanu stranu, sa željom

da ga otpočne nekom od rečenica koje su govorile o njenim pritajenim

željama, oglasi se sova sa zidnog sata koji je dobila na poklon za

punoletstvo od najdraže tetke Jadranke, koja skoro tri decenije živi u

Parizu, inače rođene sestre njenog oca Stojana. Zakačila ga je tik iznad

glave, jer se uvek teško budila, ali jutros ga je, za divno čudo,

preduhitrila. Trže se, sanjivo proteže i sede na ivicu svog devojačkog

kreveta, kaneći se da počne sa pakovanjem.

Dok je osluškivala prijatno pojanje hora, priseti se i lažnih glasina

oko njene udaje za, navodno, tamo nekog veleposednika kome ni ime

nije znala. Te noći samo što nije dobila fras, kada joj je majka Marija tu

izmišljotinu saopštila pred spavanje.

„O, bože dragi…Šta će mi još moji mili meštani u svojim naletima

moralnosti kačiti? Baš sam im legla na zub, kao proteza, žvaću li žvaću.

Mora da im se osladilo, nikako da me ispljunu“, prošapta nevoljno,

pokušavajući nogama da izgura kofer koji je ćutao ispod kreveta. I on se

nešto nećkao, zakačen propalim federom koji je virio iz dušeka. Isidora

se, posle neuspešnog cimanja, saže i kleknu da bi ga oslobodila te kobne

udice, nalik onoj potcenjivoj sa koje se i sama otkači tek pukim delom.

Znala je da mora na neko vreme da napusti selo, ne bi li promenila nešto u

svom životu.

Isidoru ni porodica nije razumela, pa bi često dolazilo do svađe, u

kojima je obično ona „izvlačila deblji kraj“. Krivili bi je zbog

slobodoumnosti, otkačenosti, oblačenja, šminkanja, zbog svega što bi

ličilo na svet izvan granica uobičajenog ponašanja i razmišljanja u

njihovom malom raštrkanom mestu, selu Vidovi, šćućurenom između dve

planine, Ovčara i Kablara. Na sve načine pokušavali su da je odenu

ustaljenim navikama i otrcanim pravilima sredine, u kojoj je verovatno

greškom ponikla, bačena odnekud odozgo, bog bi ga znao odakle. I sa

ocem i sa majkom bi vodila žustre razgovore, koji bi joj redovno naterali

suze na oči.

          Rasprava je nije zaobišla čak ni na rođendansku noći, kada je punila

dvadeset godina. Sklupčana u svoju viziju budućnosti preplakala je,

sačekavši zoru da napokon pobegne tamo gde će se njena duša pronaći.

Morala je da potraži izlaz ekcentričnoj buntovnici krupnih sanjalačkih

očiju, zagledanih negde u neku svoju lepšu ružičastiju daljinu. Definisana

naprednim kodom nije trpela ograničenja, a gluposti se gnušala do

alergičnih stanja praćenih ospicama koje su je nesnosno svrbele. Svi su

primećivali to njeno nestrpljenje, kad god bi tekli slični razgovori, gde bi

uzvrpoljena dosadom bežala u svoj svet. Majka bi je često krišom

gurkala, a ponekad s prekorom munula ako bi tu bio neki uvaženiji gost. I

sinoć joj jetko zamerila dok je smišljala svoj beg…

- Gde si ti opet odlutala, Isidora, te ti pogled svuda očijuka samo ne

ovde?! Pazi sutra kako se ponašaš pred gostima, nemoj da bude kao lane .

Nemoj opet da nas osramotiš slučajno…ah, Kao da s vragom šuruješ, crno

moje dete, pa si toliko pundravaca u krila pokupila, hajde s mesta istresi

te bubetine... s mesta… I slušaj kad ti se priča. Jezik me zabole više od

vaspitavanja ove bandoglave dečurlije…

- Slušam Vas majko...- izvlačila se s već poznatim lagarijama

Isidora ..

- Ma gde me slušaš, čak i ovi zidovi više čuju od tebe, muko

naša…Kud ću ja s tobom takvom..pričaj ti to nekom drugom ko te ne

poznaje..valjda majka najbolje poznaje svoje dete..znam te ko rođeni

džep…

- Vala majko nije uvek tako …kljukaš me tu kojekakvim pričama

kao guska svoje guščiće..

- Čuješ li ti nju, Stojane, kljukam je kao guska gušćiće…

- Ahahha. Lepo ti kaže i mene vrlo često, do povraćanja, a bogami

me i dobro kljucneš, pa i letvom zamaneš kad popijem čašicu dve

rakice…

- Ahhha čašicu- dve rakice,ahahha … e da je tako lako bih ja s

tobom ispičuturom, no ubiješ se tu od te puste rakištine, sručiš u taj jadni

želudac sam skoro celo bure za nedelju dana, kao u reku, pa mi tu

krekećeš kao žabac ludorije…dobro da si živ koliko se izubivaš dok

stigneš do kuće…Neku noć si došo sav krvav, posekao si se na kosu tako

brljav. Umesto da je vratiš pod tren gde joj je i mesto, o klinu, ti si je

posle košenja bacio u onu travuljinu, gde i zmije rado zađu, a koju se

stalno kaniš pokositi… mogla su se deca iseći, a i ja. Pu, pu ne daj bože

da me i zmija peči kad tuda žurim do štale da sredim stoku.

Isidori laknu kad majka prebaci lopticu na njenog tajka, a Stojan

prekoreno ućuta malo odmače čašu dobro nalivenu , podiže svoje pale

naočare s vrha nosa, i zapali cigaretu praveći se da čita novine koje su

uvek stajale na stolu kao izgovor za malo tišine. Marija ih vrteći glavom

samo pogleda oboje i nastavi sa rođendanskim spremanjem.

Isidora bi se na tren spustila s oblaka, čule tek poneku rečenicu, a

onda bežala s izgovorom u svoju sobu među knjige čitajući ih i do zore

kad je san zafrkava svojim bunilom….Ali večeras nije imala srca, jer ko

zna kada će više proslavljati rođendan zajedno. Oči joj se napuniše

suzama, brzo ih izbirisa i priteče majci u pomoć.

Nastaviće se...

 Pisac: Nevenka Nelly Poerich

Roman možete porućiti na tel 062 626 191