Negde početkom leta, pola godine nakon što se oporavila od veze koja ju je
prilično iscrpela, Kristina je odlučila da nešto uradi sa sobom. Ne nešto
naglo, ne dramatično — već nešto vidljivo, pored kilograma koji su se
nagomilali od stresa koji joj je taj odnos svakodnevno donosio.
Jakov nije bio neko ko se svađa. Naprotiv. Radio je danonoćno, lutao, a
Kristini prepuštao sve što se kućnih stvari tiče. Dolazio je često praznih
ruku, uprkos tolikom radu, i ćutao. Televizor i političke emisije bile su mu
glavna okupacija.
Nije tako bilo s početka. Čak štaviše, delovalo je bajno i obećavajuće — ali
ne zadugo. Posle dva meseca počele su priče. Videli su Jakova s ovom, videli s
onom. Bolelo ju je. Tada jako.
Nema gore greške nego kad se čovek zaljubi u pogrešnu osobu i izgubi se u
tom lavirintu.
Kristina je iz Beograda došla da obiđe majku posle korone. Liljan je tada
već živela u staroj naninoj kući na selu, gde se preselila po odlasku u
penziju. Kristina je iza sebe imala upravo objavljen prvi roman i osećaj da je
nešto u životu konačno zaokružila.
A onda se pojavio Jakov.
Čovek koji je kosio dvorište, popravljao ogradu, sređivao zapušteno. Čovek o
kome zapravo nije znala gotovo ništa. Izbeglica. Dalmatinac.
Dva meseca je bez predaha radila na preuređivanju stare kuće. Želela je da
Liljan ima mir — leto bez obaveza i starost bez napora. Branila joj je čak i da
tanjir opere. Imala je samo da sedi na ljuljašci ispred kuće, pod vinovom
lozom, i gleda kako dan prolazi.
A onda se, iznenada, vratila ona stara Liljan. Oštra. Nezadovoljna. Jedna
sitnica je zapalila vatru, a vatra je progutala sve. Jednog dana je prodala dve
kože. Brzo. Bez razgovora. Kristina je nije odvraćala. Majci je uvek popuštala,
kao da joj je dete. Nekako su, neprimećeno, zamenile uloge.
Dok je slagala paradajz i mesila pitu s višnjama, Kristina je shvatila da je
vreme da se vrati u Beograd. I da žena koja ju je rodila više nije ona koju je
poznavala.
U toj ljutnji imala je dva puta: put razuma i put srca.
Izabrala je onaj pogrešan — ali jedini koji joj je tada bio moguć.
Izabrala je Jakova.
Njegovu staru kuću pored crkve Svete Trojice, u kojoj do njenog dolaska niko
nije živeo. Kuću u kojoj su zidovi ćutali isto koliko i on. Veliku kuću na
brdu, u susednom selu, ostavio je iza sebe — preko puta bivše žene, koja se
davno preudala za komšiju.
Kristina nije želela da joj bude pred očima. Zato je izabrala kuću pored
crkve, staru, sa dušom njenog pokojnog nastavnika muzičkog. Tako su prošle dve
godine bežanja i vraćanja, u nadi da će Jakov shvatiti koliko mu je ljubavi i
života unela u zajednički život.
Nastavio je da beži, da laže, da umiruje rečima.
Desetog januara napunila je kombi i krenula svojoj kući u Beograd. Krenuo je
i on, pokušavajući da se iskupi, da ispadne veći nego što jeste. Ali kad se
nakupi previše lošeg, teško je krenuti ispočetka, čak i uz volju.
Kristina se pogledala u ogledalo. Videla je razređene zube i pokidane
mostove. Kažu da je dobrota slaba dok se ne pokažu zubi. Pokazivala ih je — ali
očigledno nisu bili dovoljno jaki. Reči su joj ostajale na pragu, prosute
uzalud, svaki put kada bi Jakov odbijao da razume da su dom i žena vrednosti
koje se čuvaju.
Teško joj je i sada dok se toga seća.
Jer Jakov nije bio čovek koga je lako opisati.
Jakov je bio prošlost.
Jakov je bio more bez obale.
Jakov je nosio buru.
Možda zato što je došao u vreme rata.
Možda zato što nikada nije otišao iz sebe, iz dalmacije.
Krenuće od zuba.
Ali kod koga, od toliko njih — pitala se.
Intuicija ju je vodila ka zubaru kog je posetila tokom epidemije. Bez mnogo
razmišljanja, pozvala je ordinaciju i zakazala pregled. Sve je išlo brže nego
što je očekivala.
Prvi pregled bio je obećavajući. Ne samo zbog nalaza, već zbog
profesionalnog pristupa sredovečnog, privlačnog, a ujedno ozbiljnog doktora. Govorio
je mirno, precizno, bez suvišnih reči — onako kako Kristina više nije bila
navikla.
Dok je sedela u stolici i slušala objašnjenja, imala je utisak da se stvari,
makar u nečemu, konačno dovode u red.
Brušenje zuba u gornjoj vilici nije bilo bolno onoliko koliko se
pribojavala. Doktor i osoblje već su se spremali za odmor u Grčkoj. Ispratio ju
je do ulaznih vrata sa primetnim zanimanjem i rekao mirno, gotovo usput:
— Hoću da ženi napravim lepe zube. Predlažem bezmetalne, cirkonijumske.
Kristina je presrećno klimnula glavom. Prijalo joj je što joj neko prilazi
sa pažnjom.
I zaista, bila je zadovoljna izgledom kada ih je privremeno postavio, do
njegovog povratka. Jeste kuburila s njihovim ispadanjem u međuvremenu, ali je
bila srećna — njeno sunce u zubima sinulo je pri svakom osmehu.
U isto vreme, njena ćerka Karolina se spremala more. Kristina je od polovine
jula trebala ostati sama sa kucom. Želela je da to vreme pametno iskoristi — da
sredi poeziju, i za decu i za odrasle, i da privede kraju svoj četvrti roman.
U tome je, naprosto, uživala.
Vreme je letelo brže nego ikada.
